Историја манастира
Од краља Драгутина, преко деспота Стефана и великих сеоба, до обнове у XX веку.
Драгутин или деспот Стефан?
Пошто писаних црквених архива о тачном оснивању нема, историчари су укрстили два локална предања. Према једном, оснивач манастира је свети краљ Драгутин, а према другом, задужбина је светог деспота Стефана Лазаревића, јер су се у овим пространствима налазила његова позната владарска ловишта. Међутим, мишљења о времену настанка су подељена, а благу превагу односи гледиште да је црква подигнута крајем XIII и почетком XIV века, у време краља Драгутина — односно после 1284. а пре 1316. године. У прилог томе говоре облик основе и начин градње, који су ближи рашким грађевинама него моравским триконхалним црквама.
Тада су Срби први пут ушли у посед земље до Саве и Дунава. Деспот Стефан је, према овом гледишту, манастир само обновио почетком XV века, када је на космајским врховима подигао и Павловац.
Две предаје се зато лако помирују. Сматра се да је деспот Стефан подигао нову светињу директно на рушевинама раније немањићке цркве коју је саградио краљ Драгутин, задржавши посвету светим арханђелима. Тако се у Тресијама сусрећу трагови две велике светородне лозе — Немањића и Лазаревића.




Тихује и у својим недрима чува векове благодарја.
Кроз векове
Градња цркве
Према преовлађујућем мишљењу, црква настаје у време краља Драгутина, у традицији рашке школе.
Деспот Стефан Лазаревић
Манастир се обнавља, а на врховима Космаја постоје Павловац, Кастаљан, Тресије и Велика Иванча.
Турски попис
Први пут се помиње у писаним изворима као манастир Светог арханђела, под називом Трес или Треси, са дванаест монаха. Средином XVI века био је најбројнији братством и најбогатији имовином у Београдском пашалуку. Данас у манастиру живи пет монаха.
Псалтир из Тресија
У манастир Хопово донет је псалтир из Тресија, који се касније нашао у Хиландару, где се и данас чува. Тресијски (Хоповски) псалтир је историјска средњовековна књига настала у Тресијама, пренета у манастир Хопово, а одатле у библиотеку манастира Хиландара.
Велика сеоба Срба
Народ се исељава, а манастир бива опљачкан, попаљен и разрушен.
Обнова игумана Висариона
Игуман Висарион са братством манастира Раковица обнавља цркву. О томе сведочи запис у камену поред улаза у храм.
Ново страдање
После рата који су Аустријанци изгубили, манастир је поново запустео и дуго је лежао у рушевинама. Из записа се зна да је почетком XVIII века братство бројало дванаест монаха, након чега је уследило велико разарање.
Обнова залагањем патријарха Варнаве
Под надзором архитекте Момира Коруновића зида се црква, поправља прилазни пут и гради мост преко потока. Радове прекидају смрт патријарха и почетак рата; 1940. наставља се доградња цркве и градња конака.
Повратак братства
Монаштво се постепено враћа и у тешким условима обнавља манастирска здања. Обнова и изградња трају до данас.
Завршена обнова цркве
Црква се по завршетку обнове у средини XX века поново налази у пуном сјају. Обновитељ и неуморни градитељ био је игуман Јован: подигао је припрату цркве, у којој је после смрти и сахрањен као обновитељ манастира, а затим и конаке и целу манастирску целину.
Фрескопис и живот у братству
Храм је у целини осликан прелепим фрескама, које су радили београдски мајстори; радови су започети средином прошле, а завршени почетком ове деценије, чиме је црква у потпуности естетски и духовно заокружена. Данас у манастиру живи пет монаха, који у молитви и труду настављају вишевековни живот светиње.